Search
  • arsverbalissajt

Prijateljstvo u doba glodanja učkura


-Halo... -Otkud ti? Jel se nešto desilo ili... -Ma, jok! Zovem te onako. -Ali, ništa ti se ne čuje u pozadini! – sumnjičavo je prokomentarisala Zorica, navikunta da je Milica zove iz prevoza, iz prodavnice, dok obavlja nedeljnu nabavku, ili sa ulice, dok se kreće od jedne obaveze ka sledećoj. -Hahahaha... Pa, zovem te od kuće. Ugrabila sam neki sekund vremena, pa reko' da se čujemo. Zorica je Milicu već dugi niz godina doživljavala kao prijateljicu. Čak je, reklo bi se, preskočila fazu drugarstva i odmah shvatila da će njihov odnos biti nešto drugačije prirode i kvaliteta. Njihovo prijateljstvo je, od samog početka, imalo jedan štih slobode koji je Zorica posebno cenila. Nikada, čak ni kada su bile u dvadesetim, Milicin i njen odnos nije bio opterećen rigidnim dogovorima koji su se morali poštovati, tačnim satnicama, zakazanim terminima od kojih nema vrdanja, rođendanskim poklonima i ostalim konvencijama, iako je svega važnog u njihovom odnosu, na jedan spontan i neobavezan način, bilo. Sloboda koju je Zorica osećala da Milici otkaže viđanje ili da je pozove spontano na izlazak, bila je jedan od dragocenijih izleta u ideal odnosa kakvom je ova težila, a izuzetno retko ostvarivala. Zato je i (pred)osećala da će se ovaj odnos lagano kotrljati kroz njihove živote, da će se razvijati naporedo sa fazama kroz koje njih dve budu prolazile (ili uprkos njima) i da će, vremenom, dobiti jedan pečat istrajnosti i garancije kvaliteta. Milicin život je, kao i životi većine Zoricinih prijateljica, bio usmeren tako da, u trenutku telefonskog poziva, ima: 1 brak 2 dece (1 dete u naručju koje, u svrhe češanja desni, glođe učkur od trenerke i 1 dete u vrtiću koje je, gle čuda, tog jutra plakalo da neće da ide tamo gde se kasnije, u toku dana, super zabavljalo) 1 mašinu tek opranog veša koji čeka da bude prostrt na sušenje 2 mašine neopranog veša 1 lonac povrća i mesa na uključenoj ringli 1 kašicu za bebu u pasirci 1 telefon 1 (ali bukvalno 1) minut slobodnog vremena, koji bira da iskoristi tako što će pozvati Zoricu. Zoricin život je, u trenutku telefonskog poziva, izgledao tako da ima: 1 duboku, kompleksnu, zahtevnu i ponekad bolnu vezu sa samom sobom 1 površnu i nezadovoljavajuću vezu sa momkom koji joj je posebno drag 1 posao koji čeka da mu dođe vreme 1 koji se lagano razvija 1 knjigu koju je pročitala do pola 1 šolju tek skuvanog čaja 1 telefon 1 iznenađenje u vidu poziva koje će joj ulepšati dan. Jer, kad imaš prijateljice koje nemaju vremena i koje imaju druge prioritete, telefonski poziv iz čista mira i ničim izazvan, predstavlja pravo iznenađenje. Zorica je već bila naviknuta da se njene udate prijateljice javljaju retko, skoro nikad, jer su se one smatrale zauzetima, a donekle je i samu sebe ubedila da ona treba da bude ta koja inicira pozive i viđanja. Jer, u ovom društvu, bez obzira na lične obaveze, žena koja nema brak i decu, najčešće je slobodna, a ova drugačijeg statusa je zauzeta i nekako se podrazumeva da nema prostora ni vremena da upućuje telefonske pozive ljudima koji ne nose njeno devojačko ili udato prezime. I dok ova jedna možda zaista nema vremena, druga polako počinje da je zaboravlja, a pozivi postaju sve ređi, dok se ne svedu na po koju rođendansku čestitku i neku vajber ili whatsapp poruku za Božić i Uskrs... A počne tako naivno; prvo se nađe dečko, takozvana ozbiljna veza, u koju treba „uložiti“ i izgraditi je. Zatim se, dok se ima dečko, slobodno vreme provodi sa njim i sa njegovim prijateljima, jer u našem društvu je važnije da se ona uklopi u njegovo društvo, nego on u njeno. Onda se, kad se stanje imanja dečka ustali, desi to da su u društvo dobrodošle i drugarice, ali samo one koje takođe imaju dečka. Onda se, jedno vreme, simulira Nojeva barka i parovi se kreću u svojim zatvorenim krugovima, dok raspareni, kao pojava svoje vrste, uplivavaju u vode ovih drugih samo o rođendanima i, eventualno, slavama. Dok ne dođu na red venčanje, krštenje, prvi rođendan prvog deteta, prvi rođendan drugog i... Tu se, najčešće, svaka nada prekida i ostaje samo obris bivšeg odnosa. S druge strane, takođe se dešava život; nalaze se nove prijateljice i nalaze se momci koji čas 'oće, čas neće, čas zamalo da budu ozbiljna veza; jeste li primetili kako se u našem društvu uvek misli da su momci ti koji hoće ili neće vezu, da su oni ti koji biraju – kao da obrnut scenario nije opcija?. Nalaze se prijateljice s kojima zajedničke teme postaju putovanja, hobiji, novi poslovi, projekti, kursevi kuvanja, predstave i koncerti, časovi joge, meditacije, seanse kupki gongom i svega ostalog što se ne može podeliti sa ovim starim, sada već skoro bivšim prijateljicama, prema kojima se, neretko, istovremeno i gaji i potiskuje ljutnja što su zaboravile staro društvo.

I tako, vremenom i godinama, jaz između prijateljica se produbljuje. Postaju, normalno i očekivano, sasvim druge osobe, koje su, nažalost, ali ipak takođe normalno i očekivano, jedne drugima neprepoznatljive – prve, jer pomalo počinju da liče na svoje muževe, a druge jer počinju "previše" da liče na sebe. Dok se ne desi susret - a susreti se uvek dese - natopljen mnogim uspomenama, pomešanim osećanjima, nostalgijom, željom za tom jednom kafom „koju ćemo obavezno ovih dana popiti“ i dubokim, tužnim znanjem da to „ovih dana“ neće doći u skorije vreme.

A ne mora tako da bude, niti je ikada moralo. Uvek je bilo dovoljno, a i danas jeste, iskoristiti trenutak kad ti dete glođe učkur od trenerke i pozvati onu kojoj ćeš reći: „E, imam par slobodnih sekundi, pa reko' da čujem šta radiš.“ Ili, pak, između posla i meditacije, ukucati dobro poznato, drago ime i poslati poruku:“ Javi se kad budeš stigla, mislim na tebe.“ Jer, deca će poglodati učkure, gongovi će odsvirati svoje, muževljevi prijatelji će, pre ili kasnije, ponovo postati njegovi, a ženska prijateljstva će opet uploviti u mirne vode. Samo treba sačekati da bura prođe.


Posvećeno Mariji i Milani, dvema majkama i prijateljicama koje uvek imaju vremena za prijateljstvo ili, možda, čija deca neobično mnogo vole da glođu učkure.

0 views0 comments

Recent Posts

See All