Search
  • arsverbalissajt

Karanfili s mirisom krivice



Nedelja veče. Ivana se sprema za spavanje. Pidžamu je već obukla, još samo da namaže lice i opere zube i spremna je da uskoči u krevet. Cedi pastu na četkicu i razmišlja: „Mogla bi' malo da probam onaj majndfulnes. Kako ono bi? Svesno. Svaki pokret, svaki miris, svaki ukus...“ Taman kad se ponadala da je sva njena pažnja zaista usmerena na radnju koju je u tom trenutku obavljala, počeše da naviru uspomene na optužbe koje mu je, u besu, prethodnog popodneva uputila. Dok se prisećala, pratila je i paralelni tok svojih misli kojima je, bezuspešno, pokušavala da objasni sebi da nije kriva. „Znam, jesam opet preterala, ali i on je... Dobro, možda nije trebalo da mu kažem da je neodgovoran i razmažen. I što sam mu rekla da mu ne verujem?!? Možda i bi bio odgovoran, nikad se ne zna... Bože, ali ja to neću! Ma, nije da neću, kakvi neću – hoću! Mislim, hoću jednog dana, samo sada nisam spremna. Uostalom, imam pravo da ne budem spremna. Imam pravo da nikada ne budem spremna! Pa, valjda sam ja vlasnica svog života!“ - ubeđivala je sebe Ivana, istovremeno osećajući i krivicu što svojim ponašanjem unesrećuje momka koga voli, i ljutnju na sebe upravo zbog tog osećaja krivice. „Eh, moja Ivana, nigde se ti nisi s mrtve tačke mrdnula! Ni ti, ni tebi slične! Samo se ložiš da si ravnopravna, a u stvari, ni makac! Joooj, da ti za ovo znaju Klara i Roza, tačno bi ti pljunule posred diplome, vozačke dozvole, stambenog kredita, pasoša i ovih kartica koje si nakrcala u novčanik! Šatro si samostalna, a 'vamo mi cmizdriš svaki put kad se založiš za sebe!“ ,kudila je sebe Ivana, osećajući se nemoćno pred naletom tih pomešanih emocija i ne znajući kako da izađe na kraj sa njima. Pošto je videla da se ova svađa sa sobom neće završiti u dogledno vreme, a već je uveliko bila u krevetu, odlučila je da napravi tajm out i da sve započeto nastavi sutradan.

„Bože, daj mi mudrosti da se snađem u ovoj situaciji. Daj mi mudrosti da shvatim šta želim i što se ovako osećam...daj mi mudrosti...“ bile su Ivanine poslednje misli pre nego što se pred njom stvorio lik njene babe (jer kad tražiš mudrost, pojavi se baba) i Ivana je, iako svesna da sanja, pomislila: „E, sad ću da vidim svoga boga!“ Starica je pogleda i odlučno reče: „Ajmo!“, a ova poslušno klimnu glavom i dade joj ruku.

Negde su pošle, ne zna se gde, kao što se to u snovima često i ne zna, ali su, opet kako to samo u snovima biva, ubrzo došle do cilja. Izbile su na jedan proplanak, pun prekrasnog cveća koje su brale neke žene, Ivani nepoznate, ali po nečemu veoma bliske. „Bože, kako su lepe!“ - pomislila je - „Kako su dostojanstvene i graciozne. Majko mila, kako su spokojne! Blago njima! Eh, da mi je njihov život, a ne ovo moje postojanje...“ Nije ni stigla da završi misao, a prišla joj je jedna žena s cvetom u ruci. -Ovaj cvet je za tebe - rekla je, pružajući joj ga. -Hvala, prelep je! – odgovorila je Ivana i dodala - Sto puta sam ga dosad videla, ali eto, ne znam kako se zove.

-Moraš li na svaku da progovoriš!? - više ju je optužila, nego upitala baba. „Ćuti i uzmi cvet. I slušaj šta ti se govori!“ Ivana je taman htala babi nešto da odbrusi – makar s njom je uvek imala slobodu da se svađa – ali je ovoga puta osetila da je važnije da je posluša i da ćuti. Žena je nastavila: „Ovaj cvet se zove reči. Moje reči. Reči neizgovorene. Reči ljutnje koje sam gutala da ne bih dobila batine. Reči pravde koje sam gušila da me ne bi oterali od kuće i vratili ocu i majci. Reči znatiželje koje sam zamrzavla jer se „takve nikad ne udaju“. Reči istine koje sam potiskivala da ne bih bila nadžak koji ne poštuje ni starije, ni muškinje. Reči prekora koje su mi milion puta zastale u grlu da ne bih osramotila obraz familije. Ovaj cvet su i reči poniženja i sramote i ućutkane mudrosti. Molim te da ga poneseš sa sobom kada odavde pođeš.“

Ivana nije ni stigla da obeća da će tako učiniti (doduše, od babe nije ni smela da pisne) a prvu ženu je već smenila druga, koja je takođe nosila cvet u ruci. „Ovaj cvet su moje suze.“, rekla je. „Suze progutane, neisplakane, nedozvoljene. Suze izazvane nepravdom, nemanjem prava, nemanjem izbora, nemanjem slobode, nemanjem glasa. Ovaj cvet su moje suze, zarobljene u grudima: jer me nisu školovali, jer me nisu vrednovali, jer su me prerano udavali, jer me nisu udavali, jer su me davali na usvajanje, jer su me prodavali uz njivu, jer su me krili, jer su me nudili, jer su me, jalovu, vraćali ocu, jer su me, bremenitu, terali na njivu... Tvoj je, ponesi ga kada kreneš odavde.“

Ivana je, uz neki čudan spontani naklon, preuzela i taj cvet i spremno se vratila u stav mirno, čekajući treću ženu i njenu priču. A treća je, prišavši, izgovorila: „Cvet predstavlja moje odluke. Ugušene, ućutkane, neodobrene, zaleđene u mislima. Zabranjene, ošamarene, u grlu skamenjene. Predstavlja moje odluke, sa mnom u grob položene. Ponesi ga, meni više ne treba.“

Nakon treće žene, prišla joj je četvrta, a posle nje peta, pa onda šesta... Prestala je već da broji Ivana, samo je nemo prihvatala cvetove, slušajući, zbunjena, raznežena, posramljena, ponosna, zadivljena, tužna, saosećajna. Trudila se da zapamti svaki simbol i svako značenje. A bilo ih je mnogo: neodležana bolest, nenasmejano lice, nenošene haljine, neraspuštene kose, nikad otkrivena bista, nijedna pročitana knjiga, nepojeden obrok do kraja, nenaspavanost do smrti, neodmorenost do smrti, neoplakani otac, neožaljena majka, neućutkana svekrva, nenaljućeni svekar. Za njima su se nizale nikada izgovorene reči: „neću“, „nemoj“, „ne volim“, „sad mi je dosta“, „nisam kriva“, „imam pravo“, „ovo je moj život“„smem da volim sebe“, „umorna sam, nemam snage“ „pusti me da se razbolim“ „raduj mi se kad se rodim“... Postajalo je i previše i preteško, i taman kada je Ivana htela da kaže babi da više ne može da podnese ovu količinu odnekud poznatog, a ipak neproživljenog bola i nepravde, niz se prekinuo,a žene su stale i ućutale.

-Prepoznaješ li ih? - pitala je baba. -Mislim da ih prepo... - pokušala je da odgovori Ivana, ali ju je baba prekinula. -Uz njih si rasla. S njima si se igrala, njihove si ženske priče slušala. Njihovim si životima svedočila, i u vremenu i u prostoru tvoj se život s njihovim preplitao. One su ti objašnjavale zašto se zovu Stojka, Stanica, Stojanka, zašto nose ta grozna imena. Grozna, ne zato što su ružna, već zato što znače: nisi dobrodošla, tvoj život nije vredan, teret si mi, sramota i jad. Juče je bilo, juče, Ivana! Juče je bilo kad žena ništa nije vredelea i smela, a ti sad hoćeš da, bez krivice, možeš i smeš sve. Ne ide to tako, Ivana! Žive su reči svih nas još uvek u tebi, odzvanjaju ti, kao iz bunara: nemoj, ne smeš, nemaš pravo. Čuješ i odjeke reči koji se prostiru poljima tvoga detinjstva: ko si ti, kako se usuđuješ, ćuti, trpi, ne traži, ne buni se...

A ti hoćeš, odmah, na silu da ih ućutkaš, da ih svojim glasom razuma nadjačaš, da ih posramiš, da ih postidiš, da ih oteraš u duboki mrak – da ih proteraš daleko od tvojih misli, daleko od tvojih reči, daleko od onoga što bi ti, gospojice, volela da osećaš.

Al' ne ide to tako, Ivana! Ne tako brzo, ne tako silno, ne tako neumoljivo prema sebi. Ne ide to tako grubo i odmah. I ne ide na o – ruk“. Ne ide to tako „muški“! Ne ljuti se na sebe što se još uvek preispituješ smeš li da raskineš veridbu, ne čudi se prijateljicama kad tri dana celom svetu objašnjavaju da su dobre majke, iako ostavljaju dete na četiri sata nedeljno da bi išle na jogu, ne ljuti se na sestre što se pravdaju jer imaju veće plate od zetova, ne ljuti se na snaje što izmišljaju izgovore da bi opravdale svoje uspešne poslove, ne ljuti se na „tvoje“ žene što gutaju knedele u grlu svaki put kad kažu: ja; svaki put kad kažu: želim, znam, mogu, umem, neću, odbijam, ljutim se, ne pristajem, zaslužujem!

Razumi, dete, shvati! Shvati da ne može bez nesigurnosti, shvati da ne može bez preispitivanja! Shvati da mora obazrivo, mora bojažljivo, mora pažljivo. Jer je potrebno vreme - vreme da objasniš sebi, vreme da uvažiš sebe, da daš sebi dozvolu, da daš sebi slobodu.

Potrebno je vreme da ostaviš iza sebe reči koje još uvek šapuću negde duboko u tebi: nemoj, ne smeš, nemaš pravo, nisi vredna, ćuti, slušaj, kaži „dobro“, kaži „može“ kaži „slažem se“...

Potrebno je vreme da objasniš i oprostiš ove reči uz koje si rasla, pa tek onda da ih zauvek pretvoriš u uspomenu i u prošlost iz koje se naučilo sve što se naučiti moglo. A do tada – pa, slobodno budi zbunjena! Makar danas tebi niko ništa ne sme da zabrani! Budi zbunjena i ne ljuti se zbog toga na sebe. -Dobro, probaću...- poslušno je rekla Ivana. -E, kad to probaš, probaj još nešto. Mnogo je važno: Probaj i da se ne ljutiš na njega. Jer i on je zbunjen. Jer i on je rastao uz iste poruke, jer su i njemu te poruke bile jedine smislene. Jer i on tek sad uči neke nove korake, pa je pomalo trapav, pa je dobrano izgubljen, pa ne zna kako će, pa ne zna kuda će, pa ne zna ko vodi, pa ne zna ko prati... pa zato ide tri koraka napred, dva pozadi, pa jedan u mestu. I tri napred, dva pozadi, pa jedan u mestu. I tri napred... – dok je odbrojavala, babin glas je postajao sve dalji, a smenjivao ga je zvuk alarma koji je bivao sve jasniji. Ivana je jedva napipala telefon na noćnom stočiću i sanjivo ga uzela u ruku, jednim otvorenim okom tražeći dugme snooze. U gornjem desnom uglu ekrana je pisalo: ponedeljak, 8.mart. Bio je Dan Žena – dan karanfila, dan ruža i dan davnih poljskih cvetova čije mirise još uvek jasno pamtimo.


Mojoj nani - od koje sam dobila prve lekcije iz feminizma, a da toga ni ona ni ja nismo bile svesne.


1 view0 comments

Recent Posts

See All